„Alah me je odabrao“

Šta je pokrenulo mlade ljude da izvrše krvave napade u Parizu? Njihove biografije upućuju na razne lične motive. No jedno je zajedničko svim počiniocima: o pitanjima religije koju navodno brane nisu imali mnogo pojma.

Abdelhamid Abaaoud IS Islamischer Staat Flagge Koran Abud je više puta putovao u Evropu s bliskoistočnog fronta

Fin mladić. Pristupačan, komunikativan, otvoren. Ničega u njegovom ponašanju nije bilo što bi moglo da ukaže na bes i nasilje. Tako bivši školski drug opisuje Abdelhamida Abuda, koji je najpre držan za organizatora napada u Parizu, mada se kasnije pojavio snimak koji dokazuje da je i on bio u akciji. Školski drug se priseća kraja devedesetih kada je zajedno s teroristom pohađao koledž Sent Pjer nedaleko od Brisela. „Bio je jedan od nas. Niti je bio na neki način izopšten, niti se neko prema njemu ophodio rasistički“, ispričao je on belgijskom listu Zudinfo. „Pravio je često gluposti, flertovao s devojkama, igrao fudbal…“

Abdelhamid Abud mogao je da vodi ono što zovemo normalan život. Možda čak i uspešan. To su mu svakako želeli roditelji koji su ga upisali u pomenutu uglednu briselsku gimnaziju, školu gde su i dobrostojeći Belgijanci vodili svoju decu. Tu se mladić očigledno osećao dobro. Na jednoj odeljenskoj fotografiji iz 1999. sedi u prvom redu. Tada je imao tek 12 godina – bezopasna i prijateljska pojava. Dečak, kao i svi drugi.

Džihad kao avantura?

Onda je došlo do loma. Abud je maltretirao druge školarce i nastavnike, jednom ukrao novčanik, postao drzak. „Mali bezobraznik“, tako ga naziva jedan drugi bivši učenik iste škole. Put do kriminalnog miljea išao je brzo. Najpre je 2006. zbog nasilne krađe osuđen na društveno-korisni rad, a 2011. i na zatvorsku kaznu od 18 meseci. Osuđen je i ove godine i to na 40 meseci zatvora – zbog nanošenja telesnih povreda i vandalizma u briselskom metrou. Ali tada je Abdelhamid Abud već bio u Siriji. Francuski novinari su marta prošle godine pronašli njegov mobilni telefon na tursko-sirijskoj granici. Bio je pun fotografija koje prikazuju golišavu ženu na motociklu, luksuzne automobile, a zatim, hronološki kasnije, i samog Abuda kao džihadistu s bradom u vojničkoj opremi.

Šta se desilo u životu ovog mladića? Indicije su još uvek tanke i ne dozvoljavaju ništa više od špekulacija. Da li se radilo o kompleksu više vrednosti, verovanju da je iz nekog razloga poseban i odabran? To se da naslutiti iz intervjua koji je dao džihadističkom internet-magazinu Dabiq: „Alah me je odabrao“, rekao je o činjenici da je više puta bez problema putovao između Bliskog istoka i Evrope. Iako je već bio na listama tajnih službi, niko ga nije otkrio i to je Abud video kao milost više sile. „To je ništa drugo do Alahov dar.“

Symbolbild #notinmyname Muslime protestieren gegen Terrorismus

Fotografije koje ga prikazuju u ratničkim pozama i s leševima protivnika ukazuju i na drugo moguće tumačenje: džihad kao avantura. „Mlade ljude, koji su se devedesetih uputili ka Avganistanu kako bi sledili Osamu bin Ladena, fasciniralo je pre svega jedno: oni su težili uzbuđenju, slavi, tome da budu poznati. Hteli su da fasciniraju prijatelje“, tvrdi recimo istraživač terorizma Mark Sejgmen u svojoj knjizi „Džihad bez lidera“. Fantazije i emocije su po tom tumačenju mnogo važnije od jasnih koncepata. Sejgmen doduše piše i o borcima koje je pokrenula želja da spreče navodnu patnju svoje braće po veri. I to je verovatno bio razlog mnogih mladića da odu u Irak i Siriju, makar pre nego što se Islamska država pročula po svojim zlodelima.

No ono što je poznato o pariskom ubici Abudu ne ukazuje da su njegovi motivi bili pretežno religiozne prirode. Pre će biti da se radilo o potrazi za smislom. O fenomenu je pisao francuski istraživač islama Olivije Roj u svojoj knjizi „Sveta nevinost“: čupanje religije iz izvornog kulturnog konteksta. Rojeva teza je da svaka religija uređuje i društveni poredak vernika, što islam – kada je stigao u Evropu – više nije mogao da čini. Posledica je, piše Roj, religiozno divljanje, bezmalo anarhija. Sve postaje moguće, pa i ekstremizam. „Gubitak kulturnog konteksta prostor između vernika i onih koji ne veruju pregrađuje zidom. Oni nemaju ni iste vrednosti niti zajedničke orijentire.“

Odjednom – hidžab

Posledice: sistematsko otuđivanje u kojem sve drugo i drugačije postaje neprijateljsko. To, kao povratna sprega, izoštrava konture sopstvenog identiteta. Moguće da je upravo to – sopstveni identitet – tražila do sada jedina identifikovana žena za koju se smatra da je bila u krugu pariskih terorista. Hasna Ait Bulančen, koja je stradala tokom racije u četvrti Sen Deni. „Pričljiva, često po internet-četovima, i pomalo luda“, opisuje je jedan prijatelj. Detinjstvo je najvećim delom provela u hraniteljskoj porodici. Kasnije, kao devojka, pila je, pušila i zabavljala se sa momcima. Religiozna nije bila, priča taj svedok za belgijski magazin DH. „Živela je u svom svetu, nije se ozbiljno zanimala za religiju i nikada nije otvorila Kuran.“

A onda se pre pola godine iznenada okrenula islamu. Devojka koja je se do tada oblačila u kaubojskom stilu sa šeširom širokog oboda, najpre se prekrila hidžabom, koji ostavlja samo lice vidljivim. Onda nikabom, kod kojeg se vide samo oči. Već je iza sebe imala bankrot male firme koju je vodila. Sa policijom je ranije imala posla zbog trgovine narkoticima. Najpre se verovalo da se digla u vazduh tokom policijske racije, ali po novim informacijama stradala je kad je drugi bombaš samoubica detonirao eksploziv. Veza sa teroristima kao izraz propale potrage za autonomijom? Ili apsolutna autodestruktivnost?

Frankreich Terroristin Hasna Ait BoulahcenOd urbane kaubojke do nikaba i džihada

Mnogi ovih dana ukazuju da Francuska gubi svoj privlačni sjaj. Sami Amimur, jedan od terorista koji su u koncertnoj dvorani Bataklan ubili 89 osoba, potiče iz zapadno orijentisane porodice. Majka je poreklom Berberka iz Alžira. Otac nije bio religiozan. Amimur je završio gimnaziju u Francuskoj s težištem na književnosti. Ipak nije studirao nego postao vozač autobusa.

Ne može se isključiti da ga je njegovo zanimanje povezalo s islamom i, na kraju, s islamistima. Među zaposlenima arapskog porekla u pariskom gradskom saobraćajnom preduzeću mnogi su se poslednjih godina okrenuli islamističkom fundamentalizmu, prenosi list Le Mond. Među regrutima je izgleda bio i Sami, koji je ušao u ekstremno društvo 2012, dok je u jesen sledeće godine već otišao u Siriju. „Tata, ne smeš da budeš egoista“, napisao je odatle svom ocu. „Hteo si da postanem advokat ili tako nešto. Ali to je besmislena ideja. Ovde radim ono što hoću.“

  1. Komentariši

Vaš komentar

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s