Najveći turski sultan Sulejman Veličanstveni, kad je osvojio pola sveta, pa krenuo na ostatak planete, pre no mačem, zamahivao bi ovom čuvenom rečenicom: “Gde god ostane trag kopita moga konja – to je moje”!

U istoriji, posle njega, ta formula je pretrpela samo male jezičke izmene. Otisak konjskog “stopala” zamenila je vojnička čizma, a trag soldatske cokule u novije doba – otisak golog ljudskog stopala. Dakle, zemlja je onoga ko hoda po njoj. Od vakta Sulejmana Veličanstvenog pa do Arapa, koji danas kupuju zemlju po Bosni a naročito oko Sarajeva, prošlo je mnogo vekova, ali ostao je isti princip: zemlju možeš ili oteti ili kupiti. Bolje je kupiti, pogotovu ako je jeftina, ako je u nevolji prodaje Srbin “nevernik” i zato što na kupoprodajnom ugovoru stoji trag pečata, a ne konjskog kopita ili vojničke čizme.

Ne zna se tačno koliko su u poslednje dve godine Arapi kupili srpskih imanja oko Sarajeva, ali je poznato sve ostalo: kako to rade, šta nameravaju i zašto im je Sarajevo glavni cilj.

Da pođemo od cilja: još je Alija Izetbegović 1992. godine, odlučivši da odbaci mir i krene u rat, govorio da nije važno koliko će muslimana u njemu izginuti, važno je da Bosna postane država. Manjak stanovništva nadoknadićemo useljenjem iz Turske i arapskih država, posebno je naglašavao, dodajući da domaći Bošnjaci nipošto ne prodaju svoju zemlju a da obavezno kupuju srpsku, jer je to “farz” (sveti verski cilj) i jer je zemlja najveće blago Bosne i to će vreme tek pokazati.

Je li Alija video ono što mi danas zorno gledamo? Rat je iz Sarajeva oterao pola grada – oko 150.000 Srba i još toliko muslimana i Hrvata, pretežno mladih, školovanih i građanski orijentisanih ljudi. Ostala je ogromna praznina koju su popunili muslimani iz Sandžaka i istočne Bosne… a sad pristižu i Arapi. Ta ogromna, najveća, negativna, a nasilna razmena stanovništva u vasceloj istoriji Sarajeva od njega je danas napravila etnički čisti muslimanski grad, a dolazeći Arapi treba da svemu tome dadnu glazuru novog islama. Zato je Sarajevo cilj, i zato su ga još u Titovoj državi domaći muslimani odmilja prozvali Medina.

Arapi kupuju imanja preko prethodno osnovanih firmi, kojih u Bosni samo na imenima Kuvajćana, najbrojnijih kupaca, ima 232. Jer, ne mogu da kupljeno uknjiže na svoja imena po važećim BiH zakonima. Kupuju preko domaćih posrednika, od kojih su neki i Srbi. Plaćaju najnižu moguću cenu, jer su od onih koji to finansiraju dobili veći iznos pa od razlike plaćaju boravak i ostale troškove. Besomučno se cenkaju, jer je to deo njihove tradicije, a kad se pogode korektni su i isplate sav dug. Mirni su kao komšije, razumeju dosta srpskih reči, neće da govore (istočnjačko lukavstvo), ali vole da osluškuju šta domaći ljudi pričaju. Važno im je da je plac velik, da ima vodu, da je aerodrom blizu, kupuju najčešće srpska imanja oko Sarajeva, obećavaju velike investicije i izgradnju naselja od po 20.000-30.000 stanovnika. U poslednje vreme se okreću središtu Bosne i blizini buduće trase autoputa E-73 Budimpešta – Jadransko more, koju treba nekad neko da izgradi.

Fahrudin Radončić, medijski tajkun, bivši ministar policije i promoter američke politike u BiH, kaže da postoji plan bogatog Kuvajta o iseljenju u Sarajevo oko 100.000 svojih stanovnika, najnižeg sloja, među kojima ima mnogo terorista i pripadnika raznih militantnih grupa. Zna se šta bi bili njihov posao i cilj.

Tražićemo zakonske prepreke da se odbranimo od tog virusa, govorio je Radončić prošle godine dok je bio ministar sigurnosti, ali je u međuvremenu smenjen. Ostali bošnjački političari na ovu pojavu uglavnom ćute, a Milorad Dodik je potkraj 2013. izjavio da postoji plan o useljenju blizu 500.000 Arapa u Bosnu radi nasilne promene etničke slike u njoj i radikalizacije islama, jer je on arapska vera. Domaći muslimani su mahom mekani vernici, potrebno je dovesti pazdarane (versku miliciju) koja će regrutovati borce za ISIL, napadati mlade koji se ljube na javnom mestu ili piju alkohol, na primer.

Preostali Srbi u Sarajevu i okolini, njih nekoliko hiljada, zgureni pod stalnim strahom za goli život i sagnuti nad to zemlje što još imaju, žive u nemaštini, čekajući arapski novac. Da ih njegov miris makar na trenutak ugreje i podseti na bolji život koji nekada ovde imadoše. Dok novac ne potroše i dok ih potom ovaj sadašnji život ne ošamari i po drugoj strani lica.