Ideolog genocida u Srebrenicu Radovan Karadžić tražio je da bude oslobođen po svim tačkama optužnice pošto, po njegovom mišljenju, tužilaštvo tokom protekle dve godine nije uspelo da dokaže da na zločinima počinjenim tokom rata u Bosne i Hercegovine ima “njegovih otisaka prstiju”. Svoj bizarni zahtev Karadžić je podneo na raspravi održanoj u skladu sa članom 98 bis Pravilnika o postupku po kojem optuženi nakon dokaznog postupka optužbe može da zatraži oslobađanje po onima tačkama optužnice za koje smatra da tužilaštvo nije izvelo dovoljno dokaza koji bi mogli biti osnova za osuđujuću presudu
Karadžić traži da bude oslobođen po svim tačkama optužnice koja ga u 11 tačaka tereti za učešće u četiri udružena zločinačka poduhvata: nasilno i trajno uklanjanje nesrpskog stanovništva iz velikih delova BiH koje je u nekim opštinama doseglo razmere genocida; teror nad Sarajevom; uzimanje osoblja UN za taoce i genocid u Srebrenici.
Piter Robinson, Karadžićev savetnik, rekao je, iznoseći argumentaciju u odnosu na prvu tačku optužnice, da u sedam opština u BiH 1992. godine”nije bilo genocida”. Odbrana se poziva na presudu Međunarodnog suda pravde u sporu “Bosna i Hercegovina protiv Srbije”, kao i na tribunalove presude u predmetima Gorana Jelisića, Duška Sikirice, Milomira Stakića, Radoslava Brđanina i Momčila Krajišnika koji su oslobođeni optužbe za genocid. Odbrana smatra da tužilaštvo u međuvremenu nije iznelo “ništa novo” i da stoga, bez obzira što su “patnje ljudi bile ogromne”, Karadžića treba osloboditi po optužbi za genocid.
Karadžić tvrdi i da tužilaštvo nije dokazalo temelj na kom počiva optužnica protiv njega – da je postojala namera da se trajno uklone Muslimani i Hrvati sa teritorija na koje su Srbi polagali pravo. Srpska stana je, tvrdi Karadžić cinično, zapravo izvršavala svoju obavezu iz zakona o Opštenarodnoj odbrani i društvenoj samozaštiti (ONO i DSZ) da civile ukloni iz zone borbenih dejstava baš kao što, kako je objasnio, SAD izmeštaju stanovništvo u bezbedno područje “kada prema obali krene uragan” ili kada se dogodi neka druga prirodna nepogoda. Povratak tako izmeštenih se “podrazumevao”, tvrdi Karadžić bez trunke kajanja i saosećanja prema žrtvama svojih zverstava, pa nije bilo potrebe da se izričito pominje u dokumentima vlasti bosanskih Srba. Za izbijanje sukoba je kriva protivnička snaga dok je Karadžić celim bićem bio usmeren na “sprečavanje haosa, a ne na proizvođenje haosa”.
Zločinac tvrdi da nema dokaza ni za genocid u Srebrenici. Tužilaštvo, bezdušno i neljudski poima Karadžić, ne samo da nije uspelo da dokaže da je on učestvovao u planiranju, počinjenju ili pomaganju i podržavanju genocida u Srebrenici nego je, čak, “podleglo propagandi muslimanskih ekstremista” u pogledu uzroka i posledica, kao i broja žrtava. On smatra da je odbrana, naprotiv, dokazala da su ubistva u Srebrenici krenula od incidenta u Kravici u kojem je jedan zarobljenik “u ležernoj atmosferi” oteo oružje od čuvara i ranio ga. Karadžić je, zatim, ukazao na fenomen “opšteg ćutanja” o ubistvima u Srebrenici pitajući “kako se moglo očekivati od predsednika republike koji radi sto drugih poslova da zna nešto što ne znaju njegovi ljudi u lancu komandovanja“.
Između ostalog, Karadžić se osvrnuo na logore Keraterm i Omarska koji su, po njemu, zapravo biliistražni centri u kojima je vršena “trijaža” učesnika u oružanoj pobuni i onih koji su “uhapšeni greškom“. Zločini koji su se u njima događali Karadžić pripisuje pojedincima, tvrdeći da na tim zločinima nigde “nema njegovih otisaka prstiju”. Kada je u pitanju teror nad Sarajevom tužilaštvo je, po Karadžiću, ponudilo samo “bisere”, odnosno primere “neuspešnih i grotesknih” istraga tokom kojih su strane sveta pomerane za 90 stepeni samo kako bi se za incident optužili Srbi. On je to nazvao muslimanskom taktikom “sto gore to bolje” koja je imala za cilj da se izazove intervencija NATO.
Argumentaciju odbrane zaključio je Robinson zahtevom da Karadžića treba osloboditi optužbe i za uzimanje pripadnika UN za taoce u maju 1995. godine pošto su, po odbrani, Ujedinjene nacije tom trenutku bile strana u sukobu pa zbog toga njeni pripadnici nisu uživali status lica zaštićenih Ženevskim konvencijama.
Tužilaštvo će na argumentaciju odbrane odgovoriti 13. juna.
